kalaj za lemljenje

Tinol zice imas razne debljine, suplja je i napunjena pastom. Eksperimentisi malo sa lemljenjem, brzo ces nauciti. Zice imas gde se prodaju delovi za elektroniku, ima i na svakom buvljaku.

Kontakt lemilicom treba da bude što kraći jer možeš da oštetiš mesto lemljenja. Zavisi od modela lemilice, uključiš i sačekaš da postigne temperaturu pri kojoj lagano topi kalaj. Ako imaš tinol pastu malo "umočiš" vrh lemilice sa njega preneseš na predmet koji lemiš (ponavaljam malo). Onda, dok držiš spojene predmete koje treba zalemiti, priljubiš uz njih i kalaj i preko njega lemilicu. Kalaj utapaš u količini za koju misliš da je dovoljna da se razlije po čitavom kontaktu, to ćeš vremenom naučiti da proceniš. Kao i da lemilica uglavnom ima kraj sa kog kontakti bolje "hvataju" kalaj. Kao i kakve su razlike pri lemljenju različitih stvari.

Tinol žica je mešavina kalaja i olova i služi za spajanje metalnih predmneta u eletronici i u primeni je kod raznih drugih delatnosti i zanata, recimo limarski itd.A pasta je materijal u vidu kreme koja treba da obezbedi bolji spoj tinola i materijala koji se lemi, jer čisti mesto spajanja.Mada i tu treba biti oprezan jer zna da stvara i odredjene okside, tako da vremenom takav spoj uzrokuje loše kontakte.
Ako se baviš lemljenjem u elektronici odna je najbolje upotrebiti kalafonijum umesto kojekakvih pasta za lemljenje.
Ako ćeš se baviti krpljenjem zardjalih oluka onda je Cinol pasta nezamenljiva.

Postavi se komadić na željenu površinu i zagreje vrhom lemilice, ili ako je jako mali prostor dosta je da se vrh lemilice očisti u kalafonijumu.

Ako mogu i ja da pripomognem.

Pri lemljenju, pored ovoga što su Zvučko, Mijat i Darkelja lepo opisali, koristim i tehniku koju sam "ukrao" od momaka (i devojaka) koji su radili u montaži štampanih pločica za potrebe "Lolinih" firmi "Lola-Računari" i "Lola-Audio". Pošto su bili odmah pored naše sale, svaki slobodan trenutak sam koristio da se promuvam kroz njihov pogon i ponešto naučim u praksi.

Naravno, postojale su automatske linije za lemljenje, sa bazenima rastopljenog tinola, ali je uvek bilo stvari koje su morale ručno da se zaleme. Za to su koristili profesionalne lemilice, sa regulacijom temperature i isključivo sa kalofonijumom, ali sam primetio još jedan detalj:

- U posebnoj posudi na gornjem delu kućišta, lemilice su imale mali sunđer natopljen vodom (od nekog posebnog materijala, verovatno prirodni sunđer, otpornog na visoke temperature) i posle svakog lemljenja su brisali vrh lemilice od taj sunđer.

Tako im je vrh uvek bio savršeno čist, jer ako se lemi duže vreme, pogotovo običnom lemilicom, na vrhu se zaostala pasta ili kalofonijum zapekne toliko da više ne može da se postigne željena temperatura, niti zadrži kalaj.
Tu onda pomaže samo mehaničko struganje, a to skraćuje radni vek vrha lemilice. Još ako vrh ne može da se menja, ili je teško naći rezervni, eto veselja. :nes

P.S. Ova tema je već prerasla u "tehnika mekog lemljenja".

Nažalost Zvučko, ni jedna od ovih firmi više ne postoje. :tup

A radili smo stvari na svetskom nivou (Između ostalih "Lola-Audio" je radio i ozvučenje za Narodno pozorište u Beogradu, da ne nabrajam dalje, trajalo bi do sutra).

@Off topic: Da ne znaš možda šta je sa Zoranom danas?

Sundjer koji Vukoje spominje je neophodan za udobno lemljenje i moze se naci u svakoj prodavnici elektronskih komponenti. Ne treba da bude natopljen vodom, samo ovlazen. Pasta se u elektronici izbegava, pogotovo kad se lemi po stampanim plocicama. Korsiti se samo ako su zice koje se spajaju oksidisale. Razlog za ovo je sto paste sadrze kiselinu koja polako nagriza metal.