Nisam bas upucen u tehnologiju izrade livacke mase, i ja sam je kupovao u kantama, znam da je potrban mlin sa oblucima, ali, postoji tehnika utiskivanja gline u kalup;napravi se veci otvor na dnu da moze da prodje ruka i onda se nanosi glina i prstima utiskuje u zid kalupa.Znam da je neko probao sa mesalicom za beton da pravi livacku masu, dodao je oblutke i malo staklene vode i bilo je uspesno.
Glina, keramika, tehnike, oprema i sve o toj temi.
Hvala ti, ovo je korisno za staklenu vodu. Napolju koriste sodijum silikat pa dodaju u glinu.
Kakve oblutke je dodao lik sa mešalicom.
Kamene 
?
Ne znam za oblutke tj.kamenje, ali moraju biti bas za to, verovatno ih ima kod Mezulica?
MENI TREBAJU SAVETI OKO PRAVLJENJA PEĆKE ZA GLINU... IMAM ŠAMOTNE CIGLE I GREJAČE. TREBA DA NABAVIM PROGRAMATOR ITD... AKO IMA NEKO NEŠTO PAMETNO DA MI REKNE POVODOM TOGA! 8-OMolim da se ne koriste velika slova za postovanje na forumu.Zvukoljub
borisatelit wrote:
MENI TREBAJU SAVETI OKO PRAVLJENJA PEĆKE ZA GLINU... IMAM ŠAMOTNE CIGLE I GREJAČE. TREBA DA NABAVIM PROGRAMATOR ITD... AKO IMA NEKO NEŠTO PAMETNO DA MI REKNE POVODOM TOGA! 8-O
da nebih puno razglabao, javi se na 065/4704977, Misko Zoric, znam sve o tome. 20 god. se bavim proizvodnjom peci. keramike i sirovina. Poz.
Eee hvala Micko, zapisao sam tvoj telefon u mobilni i zvaću te kada krenem sa pećkom!
Zdravo svima, meni su naporasno prestala da stizu obavestenja kada neko nesto novo napise u ovoj i drugim temama gde sam bio aktivan, pa sam se izgleda ulenjio. Pozdrav svima, samo da se javim da sam ziv! A nadam se i novim pitanjima veoma skoro.
Lazar
sad će ti stizati od kad je forum nov morate pohvatati sve teme ponovo
ili odete na svoj profil i imate opciju track gde izađe sve teme koje ste prattili i učestvovali u njima
Lazare, trebala bi mi pomoc, vidim da se jako dobro razumes u sve sto se tice gline , celog procesa , od izrade predmeta , skulptura , pa do keramike, proces pecenja i ostalog..
svaka cast na iscrpnim i vrednim informacijama
e da meni bi trebala pomoc, naime radim masku od crvene gline iz perioda Vincarske kulture na nasim prostorima, dimenzije 22x20 debljine , od 2,5 -do 4 cm, oko nosa i cela ...
e sad ja je radim vec drugi put i kad se osusi, pre pecenja , negde 5, 6, dan, pocela je da puca, sada je skroz pukla na tri dela
ne znam sta da radim, da li je moguce da puca zbog velikih temperatura , ili mozda zbog nekvalitetne gline, a nabavila sam je u grncarskoj radnji kod Kalenic pijace, radionica je u Bolecu, ne bih rekla da nije kvalitetna ..
razmisljam da potrazim drugog nabavljaca, ako je do gline, a opet mozda ja nesto gresim
unapred hvala lazare, puno bi mi pomogao tvojim savetom *
pozdrav !!!
e da , i jos nesto, molila bih za sto hitniji odgovor, ako je to moguce
hvala
Jedan od vecih problema prilikom rada sa glinom je upravo susenje. Koja god da je glina ne sme da se susi naglo, jer dolazi upravo do pucanja. Sve sto napravite od gline pokrite blago kesom, najlonom kada je gotovo i lagano susite na vazduhu postepeno otkrivajuci predmet i time sve veci deo izlazete vazduhu. Taj proces moze da traje i par nedelja (ukoliko je veci komad u pitanju) ali za predmet diomenzija o kojem govorite mislim da je dovoljno i desetak. Postoje neke industrijski preradjene gline koje trpe naglo susenje, ali obicne grncarske moraju da se suse lagano.
Velike vrucine, koliko god da su pogodne za susenje, zapravo predstavljaju opasnost da se obod predmeta osusi pre sredisnjeg i kako se tom prilikom glina sakuplja dolazi do pucanja. Stoga lagano prekrivanje kesom omogucava lagano susenje i verujem uspeh.
Lazar
hvala, puno, Lazare, e sad ja sam to sve radila, mozda je razlog , taj sto rad nisam i u prvom i u drugom slucaju odmah odvojila od podloge..
i jos jedno pitanjce kada radim , pa da ga ostavim nedovrsenog, da li smem da ga isprskam vodom , zbog vlaznosti gline , i da li skroz kesom na pokrijem rad, tacnije sa sve podlogom ili samo oko rada, prociala sam u prethodnim odgovorima , da treba malo vazduha da se ostavi, kao rupica od cigar..
ovo sve pricam pre samog zavrsetka rada, mislim maske u mom slucaju
Milice,
I ja kada sam pocinjao da se bavim glinom i kremikom smatrao sam da bi bilo najidealnije da svoje radove pravim na nekoj podlozi koja dobro trpi vlazenje vodu i na kraju se lako pere. Stoga sam uzimao neke plasticne podloge, laminat, pleksiglast, pa i staklo. Medjutim, ti materijali su mi donosili vise problema nego ikakve koristi. Naime, glina koja se oslanja na takav materijal ne moze uopste da se susi i kako se, ponavljam pricu, gornji deo nesmetano susi, a time i sakljupa ne promenjena nasa neosusenog dela gline cini da se ceo rad bukvalno raspadne. Moj je predlog prvo da se radi na krpi, bey obyira na kojoj se podlozi radi jer time rad moze veoma lako da se odvoji od podloge ili cak premesti na nesto drugo, odgovarajucih dimenzija za susenje. Da pojasnim, ja u svom ateljeu imam desetak skolskih klupi, pa se na njima nesmetano radi, ali sa obaveznom krpom ispod. Nakon sto zavrsimo rad se lako pomeri, premesti na manju podlogu, u ovom slucaju na kvadrate iseceni laminat (podna obloga), ali se ovaj put umesto krpe ispod svog dela stavimo dovoljno je i samo jedan list novine i time omogucimo da donja povrsina ”dise”. Naravno, mose i da ostane na krpi na kojoj smo radili, ali krpa obicno veoma brzo istruli, a novinu bacimo... Interesantno je da papir zapravo upija vlagu iz gline, prenosi na svoje ivicne delove i kako voda isparava kapilarno se ravnomerno rasporedjuje vlaga i time dobijamo susenje i dela koji nije direkto izlozen vazduhu. Opet napominjem za uspeh cele operacije susenja bitno je da se sve desava lagano, naravno ne i mesecima jer pukotine koje nastaju tokom susenja ne moraju uopste da budu vidljive na karaju tog procesa vec postaju izrazenije i uvecaju se u pecenju, kada je kasno da se, keramickim metodama, ucini bilo sta. Pukotine se isprva vide tokom susenja, nakon toga mogu da se pojave u biskvitnom pecenju (650̊C-1000̊C), potom i u glazurnom pecenju (850̊C-1300̊C), a zapravo u vecini slucajeva nastale su upravo tokom procesa susenja.
Naravno cesto nismo u mogucnosti da svoje ideje realizjemo u istom danu, pa taj proces rada moze da traje i nedeljama. U tom slucaju do tada uradjeno treba dobro ususkati kesom, a predhodno malo porskati vodom. Tu dolazimo do cuvene kuvarske recenice ”zaciniti po ukusu”! Svaka glina trpi odredjenu kolicinu vlage pre nego sto iz plasticnog stanje ne predje u tecno nalik blatu. Kord nekih glina to moze da bude veliki procenat, pa joj ne smeta da se puno vlazi, a druge pak veoma lako gube formu i raspadaju se ako preteramo sa vlazenjem. Stoga treba probati kakva je glina sa kojom radite. Jedan od nacina je i da zajedno sa radom zamotate i manju posudu, recimo malu plasticnu casu sa nesto vode u njoj i ta ce voda isparavati i time vlaziti rad. To se obicno primenjuje kod vecih radova i kada ce se rad na delu nastaviti tek posle nekog relativno duzeg preioda. U svim ovim slucajevima, ako nastavljamo da radimo na najlonu necemo busiti nikakve rupe jer nam je cilj da nam glina ostane vlazna i pogodna za dalje oblikovanje, a ionako je veoma tesko hermeticki zatvoriti sve rupice, pa ce priroda vec odraditi svoje sto se susenja tice.
U svakom slucaju susenje zavisi pre svega od samog dela, manji komadi mogu brze da se suse nego puni oblici i gromade, dalje, godisnje doba i temperatura okruzenja mogu biti presudni za susenje. Recimo iako je napolju hladno i pada kisa ili sneg, centralno grejanje cini da je prostor u kojem radimo zapravo veoma suv pa se radovi prebrzo suse. Na kraju veoma bitan cinilac je vrsta gline sa kojom se radi, neke mogu da se suse, maltene bez pokrivanja, a druge pak traze da provedu i po desetak dana u vlaznim komorama. Takva je prelepa terakot glina sa kojom se do skoro radlo u Kanjiza Majolici, rukom radjenoj serijskoj, industrijskoj proizvodnji koja je ugasena pre koju godinu ili manje. Danas Dondach tamo radi samo crepove, cigle i ostale masinski proizvedne elemente! Lupali smo u serpe i dozvali kapitalizam na velika vrata!
Nadam se da sam od pomoci,
Lazar
ahhahaha... da znas ko nam je kriv, ;(
nego , hvala puno na detaljnim i pojasnjenim odgovorima.. sad mi preostaje samo da ponovo krenem sa radom, nadam se sa mnogo vise uspeha, ovaj put,
zahvaljujuci tvojim korisnim savetima ***
pozdrav Lazare, javljam rezultate uskoro ***
Veliki pozdrav svima !
Priča je ova, želim da počnem da se bavim modelovanjem gline, za početak sam razmišljala o sitnim skulpturicama (maskama, svećnjacima), a kasnije, kroz koju godinu da nabavim i grnčarski točak i da mi to postane više od hobija.
Ali pošto imam samo 19 godina i ne baš redovne prihode, ne mogu sebi da priuštim da kupim peć, a niko u blizini (da ja znam, a raspitala sam se) ne vrši uslužno pečenje.
Pa sad, da li postoji neka alternativa za pečenje? s obzirom na to da bih radila sa kupovnom glinom (školskom), dok ne steknem neku tehniku obrade (dok ne vidim kako se ja ponašam u glinni)?
Hvala unapred,
svaka čast za temu i za sve ove podatke 
Jadranka
Zdravo Jadranka,
Na žalost bez pečenja malo toga ozbiljnog može da se uradi. Glina kada se sasvim osuši poprilično je krta i lako lomljiva, te stoga nije za neku praktičnu primenu. Osim toga lako se kruni i prašina ostaje na rukama od samog dodirivanja. Istina, samo osušena glina može da se boji temperama ili još bolje akrilnim bojama, pa ako se preko stavi i neki lak malo bi se poboljšala čvrstoća, ali samo površinski. Generalno, ne pečena glina se veoma lako lomi.
To što zoveš Školskom glinom obično je obična glina spakovana u manja pakovanja i, ako je tako, i dalje iziskuje pečenje. Druga stvar je sa Glinamolom i sličnim proizvodima drugih naziva. Naizgled podsećaju na glinu ali se sušenjem na vazduhu stvrdnu nepovratno i time dobiju otpornost na lomljenje. Međutim ne radi se o pravoj glini već o masi koja je dobijena mešanjem celuloze i akrilnog veziva ili u kućnoj verziji mešavina paira i lepka za drvo. Ta tehnika, rad sa tim materijalom, zove se i papirmarše. Dakle podseća na glinu, ali glina nije. Prednost je što se trajno suši na vazduhu, a mane su u samom materijalu koji nema plemenitost keramike i vizuelno, a posebno na dodir. Dalja komparacija nije baš pogodna za kratki odgovor.
Takođe, postoje i materijalo koji već spadaju u sferu plastike i neke vrste polimera, a kod nas se često nalaze pod nazivom Biolin. Osnovne karakteristike su veoma bliske Plastelinu, a čvrstina se postiže kuvanjem u vodi 10-15 minuta. Boje su žive i prodaju se u širokom dijapazonu različitih boja, lepo se mešaju, a materijal je najpogodniji za sitnu plastiku i nakit. Mana, često cena.
O ovome sam već pisao, a moram da priznam da sve nazive za materijale koristim one koje, a na tržištu se često pojavljuju novi proizvođači sa materijalima sličnih karakteristika, ali naravno novog naziva.
Jadranka, ne znam da li sam tebi i drugima pomogao na ovaj način, jedino što još mogu da ponudim je to da mi kažeš gde živiš, možda ja znam nekoga ko bi mogao da ti pomogne u rešavanju problama sa pečenjem i time ti olakšam ulazak u svet, kako bi polaznici mog kursa rekli: ”Glinarenje”.
Srećno u izboru,
Lazar
Interesuje me da li neko zna postupak pravljenja porculanskih plocica za fotokeramiku
Zdravo Nenade,
Postoje dva načima, a oba se oslanjaju na predhodno napravljene gipsane kalupe po modelu koju želiš da praviš.
Prvi način je da u gipsani kalup sipaš porcelansku livaću masu i čekaš da gips upije vlagu iz livaće mase, pa nakon što se sve malo prosuši dobiješ željeni odlivak.
Drugi način je da u isti taj kalup utisneš prstima ili presom porcelan i time dobiješ čvršći model za kraće vreme, ali je postupak samog utiskivanja teži nego postupak livenja.
Predpostavljam da te zanima kako se prave gipsani kalupi? Iako smo o tome već veoma često pisali reći ću ponovo o tome koju reč, više kao podsetnik.
Odabereš prvo model sa kojeg želiš da napraviš kalup. On može da bude doslovce od bilo kog materijala, ali najčešće je od gline ili gipsa. Potom ga premažeš kalijevim sapunom da se preliveni gips ne bi zalepio za model i ogradiš dašcicama da ne bi gips jurio po stolu. Pripremiš gips, (u vodu sipaš gips i mešaš tek kada svu potrebnu količinu gipsa sipaš u vodu) i preliješ model. Celu skalameriju lagano, ali odlučno drmusaš da bi eventualni mehurići u kipsu izbili na površinu i ostaviš da gips odgreje i očvrsne. Na kraju izvadiš model iz gipsa i ostaviš da se kalup osuši za nekoliko dana. Potom upotrebiš gorenavedene postupke jedan ili dva i uživaš u svojoj rukotvorini, a sa malo sreće i u novcima kada prodaš.
Srećno,
Lazar
Za svaki slučaj da navedem i još jedan način izrade porcelanskih pločice za fotokeramiku.
Dakle bez kalupa ili presa pločice, sasvim logično, mogu da se prave i ručno, svaka posebno, da kažemo lepše, unikatno! To traži daleko više vremena za izradu nego druge tehnike, ali ne iziskuje baš nikakvu predhodnu pripremu osim intelektualne, idejne. Videćeš da je moj avatar zapravo rukom rađen porcelanski sat koji sam, po ideji prijatelja, uradio za njega. Dakle, ručno može sve i pri tome svaka pločica različita.
Da podsetim još pločice (predpostavljam da su za spomenike) da bi bile ”upotrebne” moraju biti glazirane. Prvo, jer će biti na otvorenom i porozna struktura keramike ili porcelana bez glazure veoma brzo će se nepovratno zaprljati, a i fotografija, preslikač mora da se aplicira na glazuru, jer na biskvitu ne legne dobro i često ne liči ni na šta.
Ima još mnogo toga da se kaže, ali za početak, uz to da je za sve ovo neophodna peć za keramiku, mislim da je ovo dovoljno,
Lazar
kupila sam nedavno glineni lonac koji je prelakiran, glaziran...svideo mi se na prvi pogled iako se ne razumem u glinu, ali rekoh-da probam da spremim neko jelo u njemu. medjutim, citanjem po raznim forumima i ovde, vidim da postoji problem sa olovom u glazuri...bas mi je krivo sto sad ne smem da koristim svoj divni lonac. da li postoji mogucnost da nekako saznam da li se u glazuri nalazi olovo ili da li je moguce da nekako odstranim tu glazuru iznutra? molim vas da mi pomognete. hvala unapred.
Generalni odgovor za sva pitanja je ne!
Ne može se na neki jednostavan način utvrditi da li je transparentna glazura na keramičkoj posudi olovna ili ne. Moje spominjanje i upozorenje na olovne glazure koje se izgleda još uvek ponegde kod nas koriste nije bilo sa ciljem da se digne sveopšta panika i navedu svi koji imaju nešto od keramike da te svoje posude bace ili ne koriste. Opasnost postoji, ali naravno samo ukoliko se takva posuda koristi na redovnoj bazi, da kažem svakodnevno. Jer tek tada dolazi do trovanja teškim metalima, kada se redovno unose i organizam ne može da se izbori sa svakodnevno unošenom dozom. To je kao sa Coca Colom, svi znamo da je štetno, ali je retko ko ne pije!
Za Vas bi bilo lepo kada bi glazura mogla da se skine, za nas keramičare nikako. Jer poenta i jeste da glazura bude sastavni deo keramike, tj. da ne može da se odvoji, osim da se brusi ozbiljom brusilicom a i tada bilo bi veoma malo uspeha. Glazura se trajno spoji sa površinskim slojem keramike i sobzirom na svoj hemijsko-sirovinski sastav često dolazi do rastapanja i površinskog sloja same keramike, te se na taj način stvara trajna veza. Znači ideja da se glazura skine pada u vodu.
Ono na šta treba generalno obratiti pažnju pre kupovine neke posude je kakav je grnčar, da li Vam na bilo koji način deluje kao neko ko bi se služio takvom vrstom podvale, čak i direktno pitati, što i nije baš od pomoći jer svi znamo da je sav zeleniš na pijaci ”baš malopre ubran!”. Pokušavajući da dam neki savet shvatio sam da ga u stvari i nemam, osim da idete na poverenje.
Moj razlog zbog čega sam dao sebi za pravo da govorim o ovj temi bila je situacija od pre nekoliko godina kada mi je ”prijatelj moga prijatelja” tražio, ukoliko mogu da nabavim veću količinu miniuma, sirovine od koje se pravi upravo olovna glazura. Komentar je bio kako je uvoz toga zabranjen i teško se nabavlja, ali kod nas nije nemoguće. Na kraju sam doznao da je onaj kome je to trebalo svoje potrebe nekim kanalima zadovoljio! Srbija! Znači neko još uvek koristi takve glazure, ali da li za upotrebnu, posudnu kreamiku ili ne nije lako doznati. A da pojasnim još jednom čemu cela ova petljancija oko nečega što svuda zakonom nije dozvoljeno,a kod nas još uvek nedovoljno kontrolisano. Obične glazure za nisku temperaturu peku se na oko 1000̊C-1150̊C, što iziskuje peć na struju ili gas, dok se olovne glazure tope na temperaturama od oko 870̊C-950̊C, što može da se postigne i u pećima na drva. Pri tome, a verujem da je to i primarni poriv, štedi se dosta energije, struje, para i vremena! Peć se kraće greje do 900̊C negop do 1100̊C, samim time hlađenje traje kraće, a i potom može u kraćem periodu da se ponovo napuni nova peć, okrene ciklus, koristi manje kvalitetna glina....
Da rezimiram dajući lični primer, najbolji srneći i juneći gulaš jeo sam upravo iz takvog ”zemljanog” lonca, a Kuma Vladu nisam mnogo zapitkivao gde ga je nabavio! Moja jedina preporuka je da, ukoliko sumljate da je glazura olovna, koristite tu keramiku sporadično. Na kraju, do skoro nije bilo mnogo razmišljanja o olovnim glazurama i skoro svaka kuća je svakodnevno spremala hranu, jela i pila upravo iz takvih posuda.
Nadam se da sam barem malo pomogao, ukoliko nisam podstakao neke nove dileme,
Lazar
pomogao jesi
jedan priljatelj grnčar još koristi te glazure kaže da samo sa njima može da dobije tradicionalnu zelenu boju koja mu je potrebna za grnčariju koju pravi
OK, njemu takva boja treba, hajde da kažemo da mu to traže ljudi koji kupuju kod njega grnčariju, ne vidim drugo opravdanje. Ali gledajući fotografiju koju si postavio tu ima dosta upotrebne, posudne grnčarije, a na tome svesno upotrebljavati olovnu glazuru uz takvo opravdanje je za mene krivično delo!
Da ne ružim, možda čovek zaista hoće samo da odneguje tradiciju i sačuva pravu gleđosanu grnčariju koja se radi već generacijama, ali prečesto smo svedoci da je po sredi neznanje ali još češće da je glavni poriv ipak samo, na kraju sitna zarada, nedostatak želje da se bilo šta pormeni, tradicionalozam u svom negativmom smislu i sujeta.
Jer, kao prvo takva, ili veoma slična boja može da se dobije i na drugi način, a da se pri tome svesno ne truju mušterije, a i on sam. E sada treba malo pitati, priznati da nisi Bog i batina i da ne znaš baš sve, a to je mnogo teško.
A drugo, ako već hoćemo da sačuvamo tradiciju, onda se lepo kaže svima da iz toga što su kupili ne bi trebali da jedu, piju, spremaju i služe salate... Ali onda niko ne bi kupio i tu je Vrzino kolo.
Na kraju, naravno trebalo bi, eventualno, investirati i u nove peći, promeniti režim pečenja i još sijasete nekih sitnica, a ulagati sada i u ovoj situaciji u posao koji i ovako klmavo stoji nije lako, to razumem.
Opet na kraju neki rezime. Mnogo je više razloga da se takve glazure ne koriste od skromnog koji je na njihovoj strani. Jer ni vrenje vina se, uz opravdanje da je tako ukusnije, više ne zaustavlja potapanjem olovnih ploča kao u Rimsko doba.
Lazar
Lazare, veliko hvala na odgovoru. Samo da kazem da sam kupila posudu od jednog decka koji je na Zupskoj berbi u Aleksandrovcu imao tezgu i prodao je sve posudje, ostala su samo 2 lonca i ja kupih jedan. On rece da je iz Leskovca, nije me ubedjivao da kupim, samo je rekao da je dno nesto vezano za tucani kamen (???). Ja vidim da je posuda teska, dopao mi se izgled i ja je kupim. Moja majka koristi iste takve ali bez glazure, starinske koje je moja prabaka pravila. medjutim, ja se ne razumem u grncariju, ali volim ukus hrane koja se sprema u njima. Kaze mi majka danas, da jos niko nije umro od glazure na posudama, ali obzirom da se razumem u hemiju, malo me je strah od koristenja ukoliko se olovo nalazi u glazuri. Premda, verujte mi na rec, zaljubila sam se u lonac jer izgleda onako kako bih ga ja napravila da znam da radim sa grncarijom Da li glazura mozda moze biti bez tog olova?
Poštovani, molim Vas za pomoć. Na koje načine mogu površinu posude od terakote (grnčariju) da obradim da bih dobio efekat patine? Odgovor mi je hitno potreban. Hvala unapred!
Zdravo Jorga,
Odgovor na tvoje pitanje zavisi od toča šta želiš da radiš sa tim posudama nakon što dobiješ boju koju želiš.
Ukoliko se radi samo o estetici, da kažem da bi to mogli biti suveniri koji samo stoje na polici, onda možeš da patiniraš, malte ne, bilo kojim bojama. Tempere, akvarel i obične zemljane pigmente moraš da učvrstiš nekim lakom i ponovo izbor je širok, od akrilnih lakova u kanticama pa do onih u spreju. Akrilne boje ne moraš da lakiraš jer sa sušenjem akrilna boja postaje vodootporna i vodonerastvorljiva. Uljane i neke druge vrste boja na bazi lakova traže dugo sušenje i na kraju se dugo oseća miris razređivača. Ali sve ovo nije dovoljno čvrsto da bi moglo da se koristi u upotrebne svrhe, konkretnije da se jede iz takvih posuda, jer će se boja skinuti prilikom pranja, a najgore prilikom korišćenja.
Ukoliko ti te posude trebaju sa postojanom bojom ne bih preporučio ništa drugo do boja i pigmenata za keramiku (pri tome ne mislim na one koje se samo tako zovu, a u stvari su boje koje se zapeku u rerni na 150̊C). Ali da bi se ti pigmenti i engobe (boje pripremljene za korišćenje na keramici) moraju da se zapeku u pravoj peći za keramiku i na pravoj temperaturi za keramiku, dakle najmanje oko 900̊C.
Hajde koja reč i o samoj tehnici patiniranja, jer mi se čini da se tvoje pitanje više odnosi na to kako, a ne čime. Dakle, boju naneseš na posudu, odrediš u koju boju želiš da patiniraš, (tamno, svetlo, zeleno ili mrko...) a onda lagano skineš višak vlažnim, ne morkim sunđerom. Poenta je da boja ostane u udubljenjima i naborima a da ispupčeni delovi ostanu originalne, terakot boje. Da malo konkretizujem stvarima iz najbliže nam okoline, to je isto kao što se na srebrnim svećnjacima patina nalazi najviše u udubljenim delovima, a ispupčeni i istaknuti delovi se dodiruju rukama i taru o susedne predmete i tako poliraju i ostaju daleko sjajniju. Dalje ne bih razvodnjavao priču jer moraš da probaš i vidiš kako se na posudama koje imaš ponašaju boje koje si izabrao i da li to zadovoljava tvoja očekivanja.
Nadam se da sam bio od pomoći, i iako iz iskustva znam da da su mi šanse male bilo bi lepo da postaviš fotografije na ovaj forum, pa da svi vidimo šta si postigao, siguran sam da će pasti i neki predlog.
Lazar
Lazare, hvala na odgovoru. Radi se o ukrasnoj keramici, i red je da ja konkretizujem pitanje. Posuda (velika saksija) je prirodne boje (terakota). Hoću da je obojim u tamno zeleno, i da patina bude tamno braon, srebrnasta ili crna. Kakav je red poslova u ovom slučaju. Dakle ne radi se da i dalje ostane terakota kao osnovna boja. Naravno, poslaću fotografije i nadam se da ću uspeti nešto da uradim posle ovih saveta.
Zdravo još jedanput,
Mislim da tu nema neke velike mudrosti, samo fali malo iskustva.
Ja bih uzeo akrilne boje, ako su ti skupe slikarske mogu i obične iz farbare. Prvo naneseš zelenu boju da sve pokrije, dakle, kako bi se reklo iz par ruku. Preko toga nanosiš boju kojom želiš da patiniraš tehnikom dry brush (suva četka). Tu je potrebno malo iskustva i vešte ruke, te preporučujem da prvo probaš na nečemu što ti nije važno, pa da onda radiš na onome što si namerio. Tehnika se sastoji u tome da je četka suva, što se logično zaključuje, dakle ne koristi se voda već samo boja, ali u tankom sloju i to tako da je i ona posna, suva. Dakle na nekoj površini razliješ malo boje i vrhom ili bočnom stranom suvom četkom uzimap malo boje i lagano nanosiš na predmet tako da ostaju tragovi četke tj čekinja. Prvo probaj!
Drugi način je da razlivenu boju sa površine pokupiš takođe suvim sunđerom i tapkanjem nanosiš na površinu. Takođe prvo probaj, recimo na nekom kartonu, dasci... koju si predhodno prefarbao osnovnom bojom koju si odabrao.
Pre nego što se sve osuši možeš da istapkaš sveže zgužvanom novinom da bi hartija bila kruta i tako dobiješ neobišnu teksturu, šaru.
Na kraju svega probaj da nađeš na Youtube snimke ovih tehnika, a foru sa novinom koriste oni koji koji slikaju sprejom one kičerice koje se prodaju po ulici. To ti je smernica da lakše nađeš.
Siguran sam da će ti tokom rada pasti nešto novo i originalno na pamet, puno sreće,
Lazar
Ovo je i odgovor za Teu koji sam joj dužan još od septembra!
Vezano je za njeno pitanje da li glazure mogu da budu bez olova. Dakle, skoro sve glazure su bez olova, samo mali broj na ambalaži dobro obeleženih glazura je sa olovom i one se u mnogim zemljama uopšte ne koriste, a negde sa određenim razlogom uglavnom u umetničke svrhe.
Ali da opet preciziram glazure koje se koriste u industriji i namenjene su za korišćenje i ljudsku upotrebu su bez olova. Razlog tome je je najviše taj što nisu zdrave, ali i to što su predmeti pečeni na 950̊C mnogo mekše-lomljivije od onih koje su pečene na 1100̊C-1200̊C ili kao u našoj industriji porcelana u Zaječaru 1400̊C. Pa je logično da će neko pre da kupi nešto što je već pazario ili je čuo od nekoga da mu dugo traje nego ono što je možda lepo, ali se za tri pranja isčukalo, izlomili se uglovi ili se od slaganja u policu samo slomilo. Naravno banalizujem, ne lomi se baš sve tako lako, ali viša temperatura - čvršća keramika. Zato je porcelan - PORCELAN!
Stoga ne brinite da vam je cela kuća puna olovne glazure, to je velika retkost i u Srbiji, ali se kod nekih neodgovornih privatnika ipak nađe. Ne đubri i prska svako njivu sa količinom koja je napisana na uputstvu proizvođača, jer: ”uputstva su za budale, a ne za mene doktora!"
Izvinjavam se na odgovoru sa ovoliki odlaganjem, ali iako me plaćaju da sedim ovde na poslu, ne i da ovo pišem....
Lazar
Milane,
šta je potrebno sem vode da se doda glini da bi mogla da se izliva u kalupe ?
Znam da može da se kupi glina za livenje ali je do nje teško doći, verovatno postoji i neka kućna varijanta.